Крстокљун, необичан становник Србије: Птица чије тело након што угине не трули, већ постаје балсамовано

Крстокљун је једна од најинтересантнијих птица Копаоника, планине фасцинантне природе. Различити типови станишта условили су богатство и разноврсност Националног парка, а ова заштићена врста птице, веома је интересантна свим љубитељима наше планинске лепотице.

Крстокљун има нежноцрвенкасту боју, нарочито пре свадбених дана, и веома се разликује од своје околине. Гнезди се у црногоричним шумама. Припада породици зеба и птицама певачицама.

Ретко се може наћи толико занимљивости у животу једне птице као у животу крстокљуна.

Тамо где хране има у изобиљу, биће и крстокљуна, и то у било које годишње доба. Њихова гнезда могу се наћи чак и зими. Загонетка њиховог инстинкта може се објаснити исхраном, која утиче на нагон парења, гнежђења и лежања на јајима.

Крстокљун се храни семенкама четинара, најчешће борових и црногоричних шума. У тим семенкама има доста витамина Е, који подстиче лежење крстокљуна. Ове птице често мењају своје пребивалиште, а тамо где им је трпеза обилнија – и дуже се задржавају. Негде се не појављују и по неколико година.

Откуд овим птицама тако чудно име – крстокљун? У томе је храна опет имала главну реч…

Они својим унакрсним кљуном као длетом избацују и једу семенке. Када им понестане хране, принуђени су да се селе у топлије јужне крајеве.

Гнезда праве два пута годишње, а најчешће полажу од три до пет јаја. По излегању, млади су сивозелени, а касније им се укрсте и кљунови.

Крстокљуни су мирне, али и друштвене птице. Воле да живе у колективу, у већим или мањим јатима; на тај начин лакше одолевају непријатељу. То су птице које јако воле чистоћу. После обилног ручка, чисте се, јер им на врату и кљуну остаје доста смоластих и етеричних материја.

Управо захваљујући тим материјама њихово тело постаје импрегнирано и може се рећи да је то птица која не труне – ако наиђете на неки угинули примерак, изгледаће као да је балсамован.

Крстокљуни лете у таласастој линији, али зато су јако неспретни на тлу и ретко силазе са стабала. Приликом пењања помажу се својим кљуном. Одолевају најјачој зими и хладноћи, под условом да имају довољно семенки за исхрану.

извор : opanak.net

 

ОСТАВИТЕ КОМЕНТАР

Please enter your comment!
Please enter your name here