Милена безуспешно покушавала да ЗАТРУДНИ: Кад је отишла да целива тело патријарха Павла, десило се ЧУДО

Милена П. послала је снажно и срчано описала с каквим се животним ситуацијама рвала и како јој је патријарх Павле вратио веру у живот.

Њену исповест преносимо у целости:

Са 6 година сам преживела рат и морала да напустим свој дом. Живели смо у немаштини, али смо имали свега – љубави и вредне руке које су нас храниле. Нас четири сестре смо се лепо слагале и године су почеле да се нижу једна на другу. Кад сам напунила 20 година, будући да нисам ишла на факултет и да сам остала с мајком да водим рачуна о њој, упознала сам свог садашњег мужа. Забављали смо се три године и одлучили смо да се венчамо. Моја настарија сестра већ тада је имала дете, а млађе су биле одвећ мале и за шетање с момцима, камоли за венчање.

Волим децу и увек сам желела да будем мајка. Али није нам се дало. Почели смо од лекара у нашем малом граду, а онда, како нам ту није било помоћи, ишли смо даље. Прошли смо читаву Босну и Херцеговину, па на крају стигли и до Црне Горе. Ништа. Кренули смо и до Београда. Ишли смо код најбољих лекара, али као да нам се није дало. Прошла је прва година, па друга, па трећа…

Остајала сам трудна, али моје тело је одбацивало плод после неколико месеци. Редуковала сам исхрану. Избацила сам скроз шећер. Све сам учинила да донесем наше мало биће на свет. Али није нам се дало.

Кад бих видела своје другарице како шетају малишане, срце би ми се напунило срећом, а онда би ме њихов поглед пун сажаљења оборио и све теже сам подносила то. Једноставно, ја сам највише желела да мој човек и ја имамо дете. Али није нам се никако дало.

Напослетку сам ишла и на разне хируршке интервенције. И даље се није дало. Лекари су били у чуду јер сам била млада и здрава, а мој организам, моје тело, одбацивао је највећу моју жељу – бебу.

Посећивала сам и манастире, молила се сваки дан. А онда се проломила вест да је преминуо патријарх Павле. Осетила сам као да ми је неко исисао пола живота. Запутила сам се у Београд да целивам то свето биће. Тог живог свеца који је пленио добротом и љубављу.

И тај дуги ред у ком смо стајали, тискали се и чекали да приђемо почивавшем патријарху није ми тешко пао. Људи су стајали у тишини, као да се једна ера завршила, а почиње нека нова, неизвесна. Стајала сам у том реду и мислила на партријарха, на сва добра дела која је учинио. И нисам била сама. Сви око мене су имали исте мисли, били смо велика енергија коју чини хиљаде људи спремних да стоје и чекају да целивају омиљеног патријарха.

Када сам ушла у цркву, тело ми се испунило неким спокојем, неким чудним осећајем, нечим што никад нисам осетила дотад. Поздравила сам последњи пут патријарха и изашла.

Вратила сам се кући.

После месец дана сам остала трудна!

Била сам у шоку и била сам сигурна да ми је патријарх помогао.

Мој син се зове Павле.

извор: Srbija Danas/ Telegraf

ОСТАВИТЕ КОМЕНТАР

Please enter your comment!
Please enter your name here